Utvrđivanje granica

Pregled

 

 

       Izraz utvrđivanje granica obično se koristi kako bi se ukazalo na proces utvrđivanja granica izbornih jedinica. Međutim, takođe može biti korišćen kako bi se naznačio proces stvaranja izbornih oblasti (koje se takođe nazivaju oblasti glasanja, izborni okruzi ili izborne jedinice) kako bi se birači dodelili konkretnim biračkim mestima.

       Povremeno, ovaj izraz je korišćen kako bi se opisao proces  razgraničavanja administrativnih granica kao što su državne granice, granice zemalja ili opština.

 

       Iz razloga što je fokus ovog projekta uperen ka izbornoj administraciji, odeljak koji se odnosi na utvrđivanje granica izbornih oblasti Projekta za upravljanje i troškove izbora (ACE) bavi se samo ograničavanjem izbornih jedinica i izbornih oblasti. Štaviše, iz razloga što je utvrđivanje granica izbornih jedinica mnogo komlikovanije i mnogo više kontraverznije u poređenju sa utvrđivanjem granica izbornih oblasti, veliki deo ovog odeljka biće posvećen utvrđivanju granica izbornih jedinica.

 

Utvrđivanje granica izbornih jedinica

 

       Periodično utvrđivanje izbornih granica, ili izmene istih, neophodno je u bilo kom reprezentativnom sistemu u kome se upotrebljavaju okruzi sa jednim predstavnikom ili mali okruzi koje će predstavljati više članova. Ukoliko izborne granice nisu periodično prilagođavane nastalim promenama, širom okruga razviće se nejednakosti u pogledu stanovništva obuhvaćenog istim.

 

       Prilagođavanje granica jedinice može imati ogromne posledice ne samo za zakonodavce koji predstavljaju datu jedinicu, već i za pojedinca i izborne jedinice date jedinice. Na kraju, na izborne rezultate i pristrasan sastav zakonodavnog tela uticaće odabir granica jedinice. Međutim značaj procesa preraspodele jedinica vrlo retko se priznaje izvan političkih krugova.

 

       Zemlje su usvojile različite metode utvrđivanja granica jedinica. U nekim slučajevima, izbor metoda jednostavno predstavlja pitanje istorijske tradicije. U drugim, metode stvaranja granica pozajmljene su od kolonijalnih sila ili uticajne susedne zemlje. U nekim drugim zemljama, donose se svesne odluke zasnovane na geografskoj veličini zemlje, njenim fizičkim karakteristikama, ili njenim finansijskim sredstvima. Nedavno, zemlje su započele da uzimaju u obzir i svoj politički i socijalni kontekst prilikom donošenja odluka u pogledu vrste praksi izmene granica jedinica koje žele da usvoje. Jasno je da postoji širok raspon mogućnosti.

       Prakse izmene granica jedinica koje dobro funkcionišu u nekim zemljama neće dobro funkcionisati u nekim drugim. Donošenje odluka zasnovano na svim dostupnim činjenicama predstavlja najbolji pristup odabiru ili reformisanju procesa izmene granica jedinica.

 

Izborni sistemi kojima se vrši utvrđivanje granica izbornih jedinica

 

       Utvrđivanje granica izbornih jedinica najčešće je povezano sa pluralističkim ili većinskim izbornim sistemima. Oba sistema se u velikoj meri, ukoliko ne i isključivo, oslanjaju na sistem jedinica čiji je predstavnik jedan član. Ovi okruzi moraju biti prekrajani periodično kako bi se odrazile promene nastale u redovima stanovništva.

 

       Pluralistički i većinski sistemi, međutim, ne predstavljaju samo tipove izbornih sistema koji zahtevaju periodično utvrđivanje granica izbornih jedinica. Jedan sistem proporcionalne zastupljenosti, koji je okarakterisan jednim prenosivim glasom, takođe mora povremeno izvršavati utvrđivanje granica svojih izbornih jedinica. Razlog ovome jeste što jedinstveni prenosivi glas zahteva postojanje jedinica koje su konzistentno male u svojoj amplitudi. Još jedan izborni sistem,  "mešoviti" izborni sistem, takođe zahteva utvrđivanje granica izbornih jedinica. Ovo postoji stoga što mešoviti sistem kombinuje proporcionalnu predstavljenost dobijenu na osnovu liste kandidata i jedinice koje predstavlja jedan član.

 

       Važnost procesa utvrđivanja granica varira u zavisnosti od vrste izbornog sistema. Iz razloga što pluralistički i većinski sistem, mogu, i u suštini, stvaraju izborne ishode koji nisu proporcionalni kada se govori o principu dobijanja zakonodavnih mesta na osnovu broja glasova, proces utvrđivanja granica vrlo je bitan. On je mnogo manje važan u mešovitim sistemima ili sistemima proporcionalne zastupljenosti.

 

Struktura i pravila za utvrđivanje granica izbornih jedinica

 

       Zemlje koje vrše utvrđivanje granica jedinica moraju uspostaviti formalnu strukturu i pravila za sprovođenje procesa promene granica. Iz razloga što različite grupe jedinica mogu stvoriti različite izborne rezultate, čak i ukoliko je osnovni model konstantan, izbor praksi na osnovu kojih će se izvršiti izmena jedinica vrlo je važan.

       Izborno zakonodavstvo koje ističe formalnu strukturu i pravila za izmenu granica jedinica trebalo bi da daje odgovore na sledeća pitanja:

 

            Ko će iscrtati granice jedinica? I ko će imati konačnu odgovornost za odabiranje konačnog plana izmene granica jedinica?

 

            Da li bi osobe koje stvaraju granice jedinica trebalo da budu nezavisne od zakonodavstva?

 

            Da li bi one trebalo da budu politički neutralne?

 

            Da li bi zakonodavstvo trebalo uopšte da ima bilo kakvu formalnu ulogu u procesu?

 

            Da li bi trebalo da postoji neki mehanizam u pogledu javnog doprinosa procesu izmene granica jedinica?

 

            Da li bi kriterijumi za izmenu granica jedinica trebalo da budu usvojeni kako bi se njih trebali pridržavati oni koji stvaraju te granice? Ukoliko je to slučaj, koji bi ovo kriterijumi trebalo da budu?

 

            Koliko često bi trebalo da bude vršena izmena granica jedinica i koliko dugo bi ovaj proces trebalo da traje?

 

       Prakse izmene granica jedinica variraju primetno širom različitih zemalja. U Sjedinjenim Državama na primer, zakonodavci su obično odgovorni za stvaranje granica izbornih jedinica. Pristrasne politike i zaštita zakonodavaca u službi igraju veliku ulogu u procesu izmene granica jedinica. Nasuprot ovome, političari u mnogim zemljama Komonvelta opredelili su se da ne vrše proces izmene granica jedinica. Ovaj proces ostavljen je nezavisnim komisijama koje se vode neutralnim kriterijumima izmene granica. Razlozi ovih razlika najbolje su objašnjeni socijalnim, političkim i kulturnim normama.

 

Zadaci obuhvaćeni procesom utvrđivanja granica izbornih jedinica

 

       Iako pravila izmene granica jedinica variraju primetno širom zemalja, zadaci uključeni u ograničavanje jedinica u suštini su vrlo slični. Utvrđivanje granica izbornih jedinica obuhvata:

 

            dodeljivanje mesta pod-regijama zemlje, kao što su države ili pokrajine;

 

            stvaranje baze podataka koja najmanje podrazumeva mape i podatke u pogledu stanovništva;

 

            dodeljivanje geografskih jedinica okruzima sve dok ne budu dodeljene sve geografske jedinice u okviru teritorije;

 

            kratko predstavljanje i procena plana izmene granica jedinica.

 

       Ovo može biti složen, vremenski obiman i skup proces.

 

Utvrđivanje granica izbornih oblasti

 

       Većina zemalja bez obzira na tip iskorišćenog izbornog sistema, ograničavaju izborne oblasti. Izborne oblasti predstavljaju susedne geografske oblasti u kojima se svim biračima dodeljuje isto biračko mesto ili birački centar.

 

       Iz razloga što se izborne oblasti koriste samo u svrhe izborne administracije, granice ovih oblasti sklone su da budu manje sporne, tako da je utvrđivanje granica ovih oblasti obično ostavljeno odluci izbornih administratora. Međutim, iz razloga što su zahtevani podaci i zadaci uključeni u proces utvrđivanja granica izbornih oblasti slični onima uključenim u stvaranje granica izbornih jedinica, utvrđivanje granica izbornih oblasti diskutuje se u okviru odeljka o utvrđivanju granica.

 

Zaključak

 

       Odeljak o utvrđivanju granica Projekta za upravljanje i troškove izbora (ACE) bavi se različitim tipovima izbornih sistema koji zahtevaju periodično utvrđivanje granica izbornih jedinica kao i prednosti i nedostatke različitih mogućnosti utvrđivanja granica (vidite odeljak o utvrđivanju granica izbornih jedinica). Ono razmatra formalnu strukturu i pravila koje zemlje upotrebljavaju u cilju utvrđivanja granica izbornih jedinica, ili njihove izmene (vidite odeljak Struktura i pravila utvrđivanja granica izbornih jedinica). Takođe ističe svaki korak procesa stvaranja granica jedinica, od stvaranja baze podataka izvršavanja promene granica pa sve do opisivanja i procene planova izmene granica (vidite Zadatke uključene u stvaranje granica izbornih jedinica). Pored toga, utvrđivanje granica izbornih oblasti u svrhu sprovođenja izbora diskutuje se u odeljku Posebna razmatranja: utvrđivanje granica izbornih oblasti.

 

       Izražena je nada da će ova diskusija pomoći zemljama da donesu odluke u pogledu utvrđivanja granica izbornih jedinica na mnogo informisaniji način, i ukoliko je to slučaj, da im pomogne da utvrde prakse ovog procesa koji će usvojiti.

Integritet izbora

Pregled

 

       Ovaj deo razmatra ulogu integriteta u izborom procesu. Integritet je važan faktor u upravljanju slobodnim i poštenim izborima i učešću političkih partija, kandidata interesnih grupa i birača.

 

       Svrha učestvovanja na izborima je dobijanje javne funkcije i dobijanje ovlašćenja i uticaja nad javnom politikom i državnim resursima. Izbori su rezultat kompleksnog procesa koji zahteva učešće mnoštva faktora, i svaki od njih ima različite uloge i program rada. Izbori imaju za rezultat pobednike i gubitnike. Svako želi da bude pobednik, nekolicina žele da budu gubitnici. Ulozi mogu biti veliki kao i iskušenje da se obezbedi odgovarajuća pobeda putem neetičkih i nezakonitih sredstava.

 

       Integritet je nerazdvojiv u principima demokratskog društva i integralan je deo slobodnih i poštenih izbora. Slobodni, pošteni i konkurentni izbori su osnova za reprezentativan oblik upravljanja. Bez integriteta, ne postoji garancija da će se volja birača odraziti u izbornim rezultatima. Izbori mogu biti namešteni, predodređujući pobednike i gubitnike. Izbori mogu biti prekinuti podrivanjem učešća kandidata ili birača i izražavanjem sumnje u legitimnost rezultata. Izbori bez integriteta osujećuju svrhu demokratskih izbora i ne mogu se smatrati slobodnim i pravičnim.

 

• Integritet je etički kodeks ponašanja kao i sistem mehanizama usvojenih u cilju zaštite ispravnosti i celishodnosti procesa. Izborni integritet zahteva:

 

•  opšte prihvaćen kodeks ponašanja u politici;

 

•  izborni okvir koji je pravičan i pošten;

 

• pošteno, transparentno i nepristrasno upravljanje izborima;

 

• političku slobodu da se slobodno i podjednako učestvuje u atmosferi okarakterisanoj nepostojanjem straha;

 

•  odgovornost svih učesnika;

 

• izgradnju mehanizma, uključujući nadgledanje od strane građanskog društva i slobodnih medija, kako bi se osigurao integritet i obezbedila odgovornost; i primenu.

 

 

Svi ovi zahtevi će biti detaljno razmotreni kasnije u delovima koji će uslediti.

 

       Izborna korupcija se uobičajeno smatra političkom korupcijom—manipulisanje procesom kako bi se osigurao izbor određenog kandidata, partije ili pozicije. Ipak, ekonomska korupcija omogućava političku korupciju i stoga, o obema treba da se govori. Oni koji su zainteresovani za obaranje sistema mogu potkupiti izornog službenika kako bi imali poseban tretman, ili da ustvari nameste izborne rezultate. Mito i ostali lični finansijski podsticaji u izvršenju mogu nenamerno naškoditi izbornom integritetu putem kupovine podstandarda ili nepostojećih usluga. Ili ukoliko je bilo uključeno odabiranje nepoštene kompanije sa političkim dnevnim redom za štampanje nečega što je osetljive prirode kao što su glasački listići, to bi moglo namerno ii nepovoljno da utiče na izborni integritet. 

 

      Integritet zahteva političku volju za dobrim upravljanjem i “čistim” izborima. Imajući u vidu stranačku prirodu politike i društva, integritet se ne može uzeti zdravo za gotovo. Mehanizmi koji će osigurati i primeniti integritet, treba da se ugrade u izborni okvir, izbornu administraciju i uslove za učešće. Ovo uključuje proveru i ravnotežu u pogledu izborne administracije unutar izbornog upravnog tela, nadgledanog od strane druge organizacije ili ogranka vlade, nezavisno nadgledanje procesa od strane građanskog društva i medija, i primenu pravila i uredbi putem administrativnih ili pravnih postupaka.

 

       Sprovođenje integriteta je posebno važno jer bez njegove primene, najbolja pravila i uredbe mogu završiti samo kao nešto više od dobrih namera. Identifikovanje izborne korupcije i zaustavljanje iste preko administrativnih i pravnih postupaka deluje kao zastrašujuća mera budućoj korupciji, i kao sredstvo za održavanje integriteta trenutnog procesa.

 

       Izazovi u vezi izbornog integriteta, i mehanizmi koji su razvijeni da zaštite integritet izbornog procesa su opisani u Poglavlju o integritetu izbora.

 

Izbori i tehnologija

Pregled

 

Zašto izbori i tehnologija?

 

       Tehnologija je bitna za sprovođenje izbora. Tehnologija se koristi u svakoj fazi izbornog procesa, na primer, za sastavljenje biračkog spiska, skiciranje izbornih granica, upošljavanje i treniranje osoblja, štampanje glasačkih listića, sprovođenje kampanje za obrazovanje birača i objavljivanje izbornih rezultata. Odgovarajuća primena tehnologije na izbore može povećati adminsitrativnu efikasnost, smanjiti dugoročne troškove i povećati političku transparentnost.

 

       Tehnologija koja se koristi za izbore može biti 'stara' kao što su štamparske mašine, penkala, ručne pisaće mašine, elektronski digitroni i radio, ili 'nova' tehnologija kao što su kompjuteri, optički skener, digitalna kartografija i internet. Bez pristupa tehnologiji, logistika modernih izbora velikih razmera bi bila izvan naših mogućnosti.

 

       Kompleksnost tehnologije korišćene za izbore širom sveta puno se razlikuje. Stepen tehničke promene je tako brz da izborna upravna tela (IUT) moraju redovno da ponovno procenuju svoju upotrebu tehnologije kako bi odredili da li treba da usvoje novu tehnologiju ili da modernizuju tehnologiju kako bi poboljšali svoj učinak.

 

       Ova tematska oblast o Izborima i tehnologiji ima za cilj da pruži pomoć IUT-ma u ovom zadatku:

 

            Opisujući tehnologije koje se trenutno korise za izborne procese

            Pružajući uputstva IUT-ma koja se tiču usvajanja i primene nove tehnologije 

Dajući primere 'najbolje prakse' u korišćenju tehnologije kao i navodeći slučajeve gde tehnologija nije ispunila očekivanja

Posmatrajući u budućnosti neke tehnologije u razvoju koje se mogu primeniti na izborima u 21-om veku.

 

       Tema oblast o Izborima i tehnologiji je različita od tematskih oblasti koje su uključene u Projekat o upravljanju i troškovima izbora (ACE).

       Kada postoje ostale teme koje pokrivaju posebne aspekte izbornog procesa, tema o izborima i tehnologiji obuhvata tehnologiju koja odgovara bilo kom delu izbora.

 

       Nije nameravano da se upotreba tehnologije na izborima predstavi ciljem u svemu ovom. Pre je to priznanje da se ista tehnološka rešenja mogu primenjivati na mnoge različite aspekte izbornog procesa. Na primer, elektronska baza podataka može biti korišćena za skoro svaki deo izbornog procesa, uključujući birački spisak, inventar, plate osoblju, glasanje putem pošte, prebrojavanje glasova i objavljivanje rezultata. 

 

       Kako bi korisnik mogao da poveže upotrebu tehnologije sa specifičnim izbornim procesima, tematska oblast o Izborima i tehnologiji sadrži linkove za  relevantne tematske oblasti u ACE projektu. Kasnije revizije ACE projekta će uključiti linkove iz ovih drugih tematskih oblasti upućivanjem na relevantne tehnologije u tematskoj oblasti o Izborima i tehnologiji.

 

Šta se podrazumeva pod ‘tehnologijom'

 

       'Tehnologija' može biti jednostavno definisana kao bilo šta što uključuje primenu nauke i inžinjeringa. Ovo je veoma široka definicija koja može pokriti bilo koji proizvedeni predmet. Za svrhu ove tematske oblasti, potrebna nam je ograničena definicija koja je direknije relevantna izbornoj upravi.

 

       Možemo koristiti naziv 'nova tehnologija', ali ono što je novo na jednom mestu može biti staro na drugom mestu. 'Nova tehnologija' takođe ima evolutivno značenje. Gutenbergova štamparska mašina, ručni sat, ručna pisaća mašina i penkalo su bili primeri 'nove tehnologije' kada su se razvili. Sada se ove stvari skoro uopšte ne smatraju 'tehnologijom'.

 

       Kada ljudi diskutuju o'izborima i tehnologiji' u 2000-oj godini, oni teže da se upućuju na kompjutere i slične elektronske naprave, kao što su skeneri, čitači bar koda i internet. Međutim postoje drugi primeri izborne tehnologije koji direktno ne uključuju kompjutere, kao što su oprema za birališta koja je načinjena od kartona ili plastike.

 

       Da bi se ova tema zadržala u opsegu koji se koristi, mi ćemo ograničiti našu definiciju 'tehnologije' da uključi prvenstveno elektronske ili mehaničke uređaje, uključujući ali  ne ograničavajući se na kompjuterizovane uređaje. Stoga, ova definicija može uključiti postojeći ili 'staru' tehnologiju, kao i tehnologiju koja nastaje, tehnologiju u razvoju ili 'novu' tehnologiju.

 

       U okviru ove tematske oblasti ukratko će se govoriti o tehnologijama u razvoju. Međutim njen glavni fokus će biti na praktičnija pitanja, kao što su, koje se tehnologije trenutno koriste širom sveta? Kako ove tehnologije mogu biti primenjene u mom slučaju? Kako ja mogu poboljšati svoj rad u okviru tehnologije koju trenutno upotrebljavam?

 

Primena tehnologije u svrhu izbora

 

       Postoje mnogi aspekti koji se moraju uzeti u obzir prilikom primenjivanja tehnologije u izborne svrhe. Ispod su navedeni neki od glavnih aspekata.

 

      Izbori su aktivnost koja sa sobom nosi veliki rizik. Oni moraju biti sprovedeni na odgovarajući način, moraju biti otvoreni za javnu proveru i moraju biti sprovedeni na pravi način iz prve. Za razliku od drugih primena tehnologije, gde sistemi mogu postepeno biti uvedeni uz produženo testiranje i rasporede primene, mnogi izborni sistemi će biti korišćeni samo jednom u životu, i sistem mora da radi ispravno iz prve, ili čitavi izbori mogu propasti.

 

       Možda je primarana stvar da se razmatra da li zaista treba da modernizujete vašu postojeću tehnologiju ili uvedete novu tehnoligiju. U nekim slučajevima troškovi ili rizici mogu biti preveliki, i može biti odgovarajuće da se nastavi sa  upotrebom postojećih sistema.

 

       Korišćenje tehnologije u izbornim procesima može biti skupo, posebno u fazi primene. Mnoga tehnološka rešenja mogu koštati znatno više nego ekvivalentan ručni proces koji se zamenjuje. Možda neće uvek biti ekonomično primeniti nove tehnologije kada relativno mala poboljšanja ne opravdavaju dodatne troškove. Ne morate da primenite rešenja koja imaju visoke troškove, visoku tehnologiju ukoliko je alternativa sa manjim troškovim, nižom tehnologijom prihvatljiva u vašim određenim uslovima.

 

       Da, postoje slučajevi kada tehnologija može takođe uštedeti novac na duži period. Treba da procenite troškove i uštedu koji su vezani za uvođenje tehnologije. Kada ovo radite, morate imati na umu ne samo početne troškove uključene u nabavku hardvera i softvera i upošljavanje konsultanata za postavku vašeg novog sistema, već takođe i kontinuirano održavanje i treoškove upravljanja. (Ovo će uopšteno uključiti dobijanje finansijskih obaveza putem odgovarajućeg vladinog budžetskog procesa.)

 

       Takođe, treba da razmotrite održivost svake  tehnologije koju usvajate. U mnogim slučajevima, želećete da osigurate da tehnologija koju usvajate za izbore koje ćete održati sledeće godine bude još uvek korisna na izborima koji će nakon toga biti održani. Usvajanje nove tehnologije za svake izbore se može pokazati skupim i neodrživim na duži period. Sa druge strane, tehnologija se pobljšava u tako rapidnoj meri da ovogodišnja tehnologija može biti zastarela do vremena održavanja sledećih izbora, za 4 godine. Elektronska obrada ličnog računara je dobar primer o tome kako 'dostignut stepen razvoja' tehnologije može velikom brzinom biti prestignut tehnološkim poboljšanjima. Kada je promena veoma velika, može biti ekonomičnije iznajmljivanje opreme nego nabavka iste kako bi se osiguralo da ste optimizirali svoje mogućnosti na svakim narednim izborima.

 

       Ostali faktori se moraju takođe razmotriti kako bi se odredila podesnost primene novog sistema. Lokalno fizičko okruženje i infrastruktura su jedne od ovih stvari koje se moraju uzeti u obzir. Na primer, zemlja sa naizmeničnim prekidima električne energije ne može da bude odgovarajuća lokacija za primenu široke mreže ličnih računara kojima je potreban pouzdan izvor energije. Visoka  vlažnost ili visok nivo prašine ili peska mogu tagođe ograničiti izbor odgovarajuće tehnologije.

 

       Sigurnost u pogledu nove tehnologije mora takođe biti uzeta u obzir. Posebno kada se tehnologija koristi za snimanje, evidenciju ili prenos podataka o glasanju, tehnologija mora biti barem onoliko sigurna koliko je siguran i ekvivalentni ručni proces, a idealno trebalo bi da bude čak i sigurnija.

 

       Pre nego što se uvedu nove tehnologije, važno je konsultovati se sa svim osobama koje imaju direktan interes i na koje ove promene mogu delovati. IUT osoblje mora biti voljno i mora biti u u mogućnosti da primeni promene. Učesnici u izbornom procesu, kao što su političke partije, kandidati, poslanici u Parlamentu, i mediji će morati da se konsultuju ukoliko promena bude uticala na njih, na primer, kada se razmatra elektronski sistem glasanja. Nova tehnologija može takođe zahtevati promene u okviru relevantnih izbornih zakona i pravila. Pre nego što se uvede nova tehnologija mora se raspravljati o ovim izmenama i iste se moraju garantovati.

 

       Potrebno je vreme za primenu nove tehnologije: vreme za konsultacije sa osobama koje imaju interese, vreme za identifikovanje vaših potreba, vreme za odabiranje posebne tehnologije koju ćete usvojiti, vreme za primenu novog sistema, vreme za testiranje istog kako biste osigurali da će sistem efikasno funkcionisati kada je to potrebno i vreme za obuku onih koji će koristiti taj sistem. Uobičajeno je za IUT-e da potcene koliko će dugo primena novog sistema trajati. Ukoliko se požuri sa primenom sistema, rizik da će taj sistem podbaciti u presudnom trenutku je veliki.

 

       Sledeća potencijalna zamka je pokušati da se prebrzo uradi previše stvari. Umesto velikog skoka i primene radikalno nove tehnologije (u poređenju sa postojećom lokalnom tehnologijom) u jednom koraku, bilo bi više odgovarajuće postepeno primeniti promene kroz cikluse izbornih događaja.

 

       Nakon što je doneta odluka da se primeni nova tehnologija, mora se razviti plan primene. Ovo treba da uključi očekivani rezultat, vremenske okvire, dodelu odgovornosti, listu provere, standarde, kontrolu kvaliteta i budžet primene. Može biti korisno da se prvo preduzme pilot program, kako bi se testirao novi sistem u malim razmerama. Nako ovog testa malih razmera, jedan od poslednjih koraka pre uvođenja sistema u proizvodnju može biti potpun test 'maksimalan test', gde se sistem testira sprovođenjem vežbe koja odgovara stvarnosti što je god to više moguće.

 

       Bitan aspekat primene nove tehnologije je obuka onih koji će koristiti ovu tehnologiju. Za sisteme koji će se samo koristiti 'u kući' može biti neophodno samo da se određeno osblje obuči. Kada se koristi tehnologija od strane spoljnih korisnika – na primer, ukoliko je predstavljen elektronski sistem glasanja – spoljni korisnici će takođe morati da prođu kroz proces obuke. Kada spoljne korisnike sačinjava čitavo biračko telo, ova 'obuka' može uključiti kampanju putem sredstava javnog informisanja. Vreme za sprovođenje obuke za korisnike mora biti uključeno u plan primene.

 

       Svaka tehnologija, nova ili stara može podabaciti. Kada se primenjuju nove tehnologije, rizik od neuspeha može biti veći nego kada su u pitanju provereni i testirani sistemi.

       Zbog toga, u slučaju da tehnologija ne uspe, mora postojati plan za nepredviđene slučajeve. Često ovo će uključiti postojanje ručnih pomoćnih sistema koji mogu biti ubačeni u operacije za veoma kratko vreme, ukoliko tehnologija podbaci. Na primer, kada se glasački listići prebrojavaju elektronski, treba da postoje planovi kako bi se omogućio prelazak na ručno prebrojavanje ukoliko elektronski sistem podbaci. Kompjuterski sistem takođe treba biti dizjaniran sa svojim sopstvenim sistemima podrške, na primer korišćenje dvojnog servera,  treba načiniti redovne pomoćne kopije podataka, i čuvati tajne kopije podataka.

 

Koje vrste tehnologije će biti obuhvaćene u ovoj tematskoj oblasti?

 

       Ukoliko razmatrate uvođenje nove tehnologije za izborne svrhe, korisna polazna tačka je da se razmotri koja tehnologija se trenutno koristi, za šta se koristi, ko je koristi i koja su pitanja proizašla iz njene upotrebe Tematska oblast o Izborima i tehnologiji će posmatrati sledeće tipove tehnologije koji se trenutno koriste širom sveta:

 

• Kompjuterski sistemi
• Lični računari
• Kancelarijski softver automatizacije
• Mreže lokalne oblasti (LANs) i mreže na nivou cele oblasti (WANs)
• Komunikaciona tehnologija, kao što su telefoni/ faks mašine/linije, radio, televizija, mikrotalasi i sateliti
• Internet
• Elektronski sistemi glasanja 
• Mašinski sistemi glasanja
• Sistemi skeniranja
• Sistemi za identifikaciju
• Primene baze podataka
• Primene kartografije, kao sto su Geografski informacioni sistemi (GIS) Globalni sistemi za podešavanje(GPS)
• Audio/vizuelna primena
• Pomoćni sistem za dizajniranje (CAD) 

 

       Nakon istraživanja tehnologija i njihovih trenutnih primena, možete saznati da ono što vi želite da uradite nikad ranije nije bilo urađeno. Kako bi pomogli onima koji razmatraju kako da prokrče nove puteva, odeljak o izborima i tehnologiji takođe pokušava da na neki način baci pogled u budućnost i vidi šta bi tehnologija mogla da ponudi svetskoj izbornoj upravi u 21-om veku.

 

Izborna uprava

Pregled

 

        Izborna uprava u suštini predstavlja administrativnu infrastrukturu koja je neophodna kako bi se podržao demokratski proces održavanja izbora. Uspešni izbori se ne ostvaruju bez priprema i planiranja. Oni predstavljaju ogromne i vrlo skupe događaje koji obuhvataju ispunjavanje mnoštva zadataka i pod-zadataka i obuhvataju velike brojeve ljudi, od kojih bi svi trebalo da budu svesni svojih odgovornosti u izbornom procesu i da budu odgovorni pred zakonom za sva svoja dela.

 

       Izbori ne samo da su skupi prilikom njihove pripreme i prilikom njihovog sprovođenja, već skupo može biti i neodržavanje izbora. Ovo je stoga što finansiranje od strane međunarodnih organizacija kao što su Međunarodni monetarni fond (IMF) i Svetska banka može zavisiti od postojanja aktivnog demokratskog društva, ili stoga što narodni protesti protiv neizabrane vlade mogu takođe ometati i ekonomiju date zemlje. Kako bi se stvorila ravnoteža između potrebe za izborima i troškovima njihovog održavanja, cilj zakonodavaca, izbornih administratora, i svih ostalih uključenih u proces trebalo bi da bude usmeren na to da se troškovi održavaju na nivou koji lako može biti održavan sredstvima koja se nalaze na raspolaganju date zemlje.

 

       Izbori nisu jedini test demokratskog društva. Ono što je u uvećanoj meri prihvaćeno na svetskoj sceni jeste da održavanje izbora ne predstavlja garanciju da je zemlja sposobna da prođe "demokratsku zdravstvenu kontrolu." Izbori i mogućnost postavljanja novih ljudi na odgovarajuće funkcije predstavljaju ključni deo bilo kog demokratskog sistema, međutim upravo interakcija između ljudi i različitih ogranaka i nivoa vlade u intervalu između izbora predstavljaju mnogo pozdaniji indikator zdravlja demokratije.

 

       Tokom 1980-ih i 1990-ih proces demokratizacije i održavanja izbora ubrzan je do tada neviđenom stopom. Takođe u ovom periodu izborna uprava postala je mnogo složenija. Sve je veće priznanje da se uspešni izbori postižu od strane administracije koja poseduje profesionalno osoblje, koja je dobro opremljena i adekvatno finansirana. T. S. Seshan, nekadašnji predsednik izborne komisije za Indiju i čovek odgovoran za izbore u najvećoj svetskoj demokratiji, dao je komentar, jeseni 1996. godine da "...dobri izbori zahtevaju četiri elementa: izborni zakon koji će u potpunosti biti podešen kako bi obezbedio održavanje slobodnih i pravičnih izbora; izbornu komisiju koja je u potpunosti autonomna i neustrašiva; administrativne postupke koji će osigurati da i najmanja žena i muškarac mogu da upotrebe svoje pravo glasa slobodno i bez straha; i biračko telo koje je u potpunosti svesno svojih prava i odgovornosti."

 

       Indija ima 590 miliona birača, koji su na opštim izborima 1996. godine izašli da glasaju u 825,000 birališta, tako da niko nije prešao više od dva kilometra u ravnicama ili četiri kilometra u brdima. Svako biračko mesto imalo je između pet i sedam zaposlenih, što znači da je više od 5 miliona pojedinaca bilo zaposleno za sprovođenje izbora na kojima je utrošeno više od dvadeset i pet tona papira čiji su troškovi bili oko $200 miliona.

 

       Sve više i više, potreba za profesionalnim pristupom obrađena je stvaranjem nacionalnih i pan-nacionalnih grupacija izbornih službenika kao i izranjanjem mogućnosti specijalizovanog profesionalnog obrazovanja. Savezni izborni institut Meksika (IFE) stvorio je Profesionalnu izbornu službu (SPE), koja predstavlja sistem stvaranja karijere specijalizovanih zaposlenih koji postoji sa ciljem obezbeđivanja kvalifikovanog osoblja kako bi se zadovoljile potrebe izborne službe. Zahtev SPE-a da pojedinci koji rade u njegovom sklopu preduzmu različite vrste profesionalnog obrazovanja putem svojih karijera, doprineo je u značajnoj meri u profesionalizaciji rada IFE-a.

 

       Postoje i druge profesionalne organizacije koje obuhvataju Sjedinjene države, Centralnu i istočnu Evropu, Afriku, Pacifik, Aziju i Karibe. U Velikoj Britaniji je razvijeno istraživanje kada se govori o ljudima koji rade u izbornoj administraciji. Koledž u Barbadosu u gradu Bridgetown počeo je sa pružanjem kursa za dobijanje svedočanstva u polju izborne administracije u dužini od četiri nedelje još od 1994. godine. Jedna po jedna, različite države u Sjedinjenim državama uvode standarde za njihove lokalne izborne službenike i započinju sa nuđenjem različitih programa obuke. Međunarodna pomoć takođe započinje da bude mnogo usresređenija na potrebe stručnog usavršavanja izbornih tela a ne toliko na materijalne potrebe.

 

       Izborna uprava se takođe zasniva na odabiranju pravog sistema u konkretnim okolnostima. Postoji veliki broj modela koji se mogu primenjivati u upravljanju izbornim procesom; konačan izbor zavisi od istorijske i kulturne pozadine zemlje u pitanju, njenog nivoa složenosti, finansijske i političke situacije i obrazovanja njenog naroda. Izborna uprava došla je do faze kada je postala priznata kao služba koja je na mnoge načine uporediva sa tradicionalnijim uslužnim sektorima, tako da mnogi testovi efektivnosti rada ovih sektora mogu takođe da se primenjuju i na izbornu upravu.

 

       Izborna uprava u svrhe ovog rada uključuje i telo kome je nametnuta odgovornost sprovođenja izbora i sakupljanja biračkih spiskova. Ove funkcije su vrlo često kombinovane u okviru odgovornosti jedne organizacije ili pojedinca ali mogu biti sprovedene od strane različitih organizacija.

 

       Ne postoji najbolji način za stvaranje strukture organizacije, i uspostavljanje izbornog upravnog tela (IUT) koje će biti odgovorno za ove aktivnosti koje će neminovno uključivati razmenu velikog broja konkurentnih zahteva i potreba. IUT-u mogu biti date mnoge funkcije koje obuhvataju sledeće:

 

• sprovođenje izbora i referenduma
• sakupljanje i/ili vođenje biračkog spiska
• promovisanje javne svesnosti u pogledu izbornih pitanja sprovođenjem programa građanskog obrazovanja i informisanja za članove javnosti, posebno za žene, omladinu, nepismene, i manjine koje se nalaze u neprikladnoj poziciji
• obuka izbornih službenika
• informisanje kandidata, političkih partija i ostalih osoba na koje utiče izborni proces
• osiguravanje da žene i manjine budu u mogućnosti da učestvuju u potpunosti u izbornom procesu
• donošenje propisa koji rukovode izbornim procesom
• nametanje izbornog zakona
• istraživanje izborne politike i pitanja sa istim u vezi
• pružanje informacija i saveta u pogledu izbornih pitanja vladi, zakonodavstvu i o odeljenjima u okviru izvršnog ogranka vlasti
• uključivanje u međunarodnu saradnju i pomoć.

 

        U knjizi Slobodni i pravedni izbori: Međunarodno pravo i praksa, Profesor Guy Goodwin-Gill navodi sledeće razloge:

 

            Iskustvo i nedavna državna praksa potvrđuju neophodnost nadgledanja izbornog procesa ... [i]  neophodnost postojanja institucionalne odgovornosti za implementaciju od strane nepristrasnih izbornih službenika...Mehanizam nadgledanja koji uživa poverenje partija i biračkog tela od posebne je važnosti u situacijama tranzicije, na primer sa jednopartijskog na višepartijski sistem, ili  kad god je nepristrasnost administrativnih organa vlasti u pitanju. Efektivna institucionalizacija osnovnih izbornih i političkih prava obavezuje Države…da uspostave odgovarajući izborni sistem, da primene međunarodne obaveze u pogledu pojedinačnih prava, [i]...da uspostave efektivan i/ili uravnotežen mehanizam upravljanja zakonodavnim izborima.1

 

       IUT-i bi trebalo da budu vođeni principima profesionalnog upravljanja, bez obzira na sastav i dužnosti tela. Izborna uprava predstavlja trošak države. Pored tekućih troškova u slučaju stalnih IUT-a, troškovi od $4 do $6 po biraču predstavljaju tipične troškove održavanja izbora u razvijenim demokratijama.

 

       Takođe postoji dužnost obavljanja ovih funkcija što je profesionalnije moguće u kontekstu pružanja usluga biračkom telu tako da bude pristupačno svima što je moguće više. Izbori koji u suštini dovode do oduzimanja mogućnosti za glasanje svih drugih kvalifikovanih delova biračkog tela, bilo putem same postavke biračkih mesta ili fizičkih prepreka za nepokretna lica, nisu u potpunosti demokratski.

 

       U uvodu svoje knjige Direito Eleitoral Positivo, Torquato Jardim, nekadašnji član izbornog tribunala Brazila, napisao je: "U demokratskoj državi u kojoj postoji vladavina prava, zasnovanoj na sistemu građanskih sloboda koje uslovljavaju radnje države, vrlo retko funkcija države koja je obavljana na netačan ili nedovoljan način, može naneti štetu toliko velikom broju ljudi, toliko duboko, kao što je ona koja nastane prilikom sprovođenja izbornog procesa.2

 

       Izborna uprava predstavlja službu koja predstavlja fokus masovne pažnje u vreme održavanja izbora ali koja je sposobna da bude ignorisana ili potcenjena u periodu kada se izbori ne održavaju ili ne treba da se odvijaju.

 

       Izbori nikada ne bi trebalo da budu potcenjeni. Iskustvo u mnogim zemljama je pokazalo opasnost umanjivanja uloge IUT-a između izbora.

 

       Čak tokom perioda kada je javni uvid manji, oni koji su uključeni u izbore od zakonodavaca pa sve do političkih partija i građanskih grupa i izbornih upravnika trebalo bi da rade zajedno kako bi poboljšali proces i kako bi osigurali da administrativna organizacija bude sposobna da odgovori u situacijama kada je neophodno sazvati nove izbore. Spremnost i neprekidna poboljšanja predstavljaju dva glavna principa u korist stvaranja što je više moguće stalnosti u organizaciji.

 

       Period između izbora predstavlja odlično vreme koje treba biti potrošeno na planiranje i primenu programa modernizacije. Iz razloga što upravljanje izbornim procesom zahteva rukovanje velikim iznosima podataka, kompjuterizacija predstavlja jedan način kojim se može poboljšati efikasnost i pouzdanost procesa. Troškovi kompjuterizacije treba da budu razmotreni u kontekstu svake zemlje; u zemljama u kojima je rad jeftin ali infrastruktura neophodna u cilju podržavanja kompjuterizovanog sistema slaba, može se doći do zaključka da zadatak može biti obavljan na mnogo jednostavniji način bez kompjuterizacije.

 

       Ostali dokumenti u ovoj tematskoj oblasti pomoćiće vam u pronalaženju odgovora na ova i druga bitna pitanja iz oblasti izbornog upravljanja. U slučajevima u kojima su dodatne informacije dostupne u okviru neke druge tematske oblasti, pruženi su linkovi koji će vas dovesti do odgovarajućih dokumenata.

 

 

 

Izborni sistemi

Pregled

 

       Izbor izbornih sistema predstavlja jednu od najznačajnijih institucionalnih odluka bilo koje demokratije, a opet izborni sistem se vrlo retko odabira na svestan i pažljiv način. Vrlo često je izbor slučajan, rezultat neobičnog spoja okolnosti, prolaznog trenda ili obrta istorije.

       Uticaj kolonijalizma i efekti uticajnih suseda vrlo često su ubedljivi prilikom odabiranja izbornih sistema. Ipak u skoro svim slučajevima izbor konkretnog izbornog sistema ima dubok uticaj na budući politički život zemlje u pitanju. U najvećem broju slučajeva, izborni sistemi, čim budu odabrani, ostaju prilično konstantni dok se politički interesi uspostavljaju oko i odgovaraju na podstreke koji su predstavljeni u njihovom obliku.

 

       Ukoliko je retkost to da se izborni sistemi odabiraju pažljivim razmatranjem, još je ređe da oni budu pažljivo izrađeni prema konkretnim istorijskim i socijalnim uslovima zemlje. Bilo koje nove demokratije moraju da odaberu (ili naslede) izborni sistem kako bi izabrale svoj parlament, ali na ove činjenice vrlo često utiče jedna od sledeće dve okolnosti:

 

            ili politički akteri nemaju dovoljno osnovnog znanja i informacija tako da izbor i posledice različitih izbornih sistema ne budu u potpunosti priznate ili, je suprotno,

            Politički akteri upotrebljavaju svoje znanje o izbornim sistemima kako bi promovisali dizajne za koje misle da bi mogli da funkcionišu i idu u prilog njihovoj sopstvenoj pristrasnoj prednosti.

 

       U bilo kojoj od ove dve moguće situacije, izbori koji su doneti možda ne predstavljaju najbolje kada se govori o dugoročnom političkom zdravlju zemlje u pitanju, i ponekad mogu imati pogubne posledice za demokratske izglede date zemlje.

 

 Pozadina koja se krije iza izbora političkog sistema može stoga biti značajna koliko i sam izbor. Osoba ne bi trebalo da ima iluziju da se ovakve odluke donose u političkom vakumu. Zapravo, razmatranje političke prednosti skoro uvek predstavlja odgovarajući faktor u izboru izbornih sistema – ponekad on predstavlja jedino što se uzima u razmatranje. Istovremeno, izbori u pogledu dostupnih izbornih sistema su vrlo često, u realnosti, vrlo malobrojni. Podjednako je slučaj, međutim, da proračuni u pogledu kratkoročnog političkog interesa mogu vrlo često stvoriti zabunu u pogledu sagledavanja dugoročnih posledica konkretnog izbornog sistema i interesa šireg političkog sistema. Samim tim, priznajući praktična ograničenja, mi pokušavamo da priđemo pitanju izbornog sistema na što je moguće širi i sveobuhvatniji način.

 

       Elemenat izbornog sistema koji se krije iza ove publikacije ima za svoj cilj posebno političke pregovarače i ustavne izrađivače u novim, neiskusnim demokratijama kao i onima koje prolaze kroz tranziciju. Međutim, pošto izrada političkih institucija predstavlja bitan zadatak ne samo za nekoliko novih demokratija već i za one demokratije koje su već uspostavljene a koje žele da usklade svoje sisteme kako bi na bolji način odražavale novu političku realnost, tekst takođe želi da se pozabavi verovatnim zabrinutostima onih osoba i u demokratijama u nastajanju i u već uspostavljenim demokratijama koje možda stvaraju svoj izborni sistem. Imajući u vidu ovu ciljnu grupu, mi smo samim tim morali da pojednostavimo veliki deo akademske literature u pogledu datog predmeta, baveći se u isto vreme nekim od složenijih pitanja u bliskoj vezi sa ovom oblašću. Ukoliko se ponekada čini da suviše pojednostavljujemo stvari a da smo u nekim drugim previše kompleksni, objašnjenje će se obično zasnivati na našem pokušaju da stvorimo ravnotežu između dva cilja: jasnosti i sveobuhvatnosti.

 

       Dok se kontekst u kome demokratije u nastajanju i uspostavljene demokratije donose svoje ustavne izbore razlikuje u ogromnoj meri, dugoročne namene najvećeg broja demokratija su obično iste: usvajanje institucija koje su dovoljno jake da promovišu stabilnu demokratiju koja će biti dovoljno fleksibilna da odreaguje na okolnosti koje se menjaju. I demokratije u nastajanju i uspostavljene demokratije imaju dosta toga da nauče iz iskustva ostalih. Stvaranje institucionalnog modela predstavlja proces koji teče, i mi želimo da izvučemo suštinu iz mnogih naučenih lekcija iz mnogih savremenih iskustava stvaranja institucionalnih modela širom sveta.

 

Izborni sistemi i ustavi

 

       Dosta nacrta ustavnih modela nastalo je relativno skoro: pokret rasprostranjen širom sveta uperen ka demokratskom upravljanju 1980-ih i 1990-ih stimulisao je novu hitnost u potrazi za istrajnim modelima odgovarajuće predstavničke vlade, zajedno sa svežom procenom izbornih sistema. Ovaj proces podstaknut je široko rasprostranjenim shvatanjem da izbor političkih institucija može imati značajan uticaj na širi politički sistem – na primer, sve je veće priznanje da izborni sistem može pomoći u "stvaranju" saradnje i sporazumevanja u podeljenom društvu. Model izbornog sistema sada je prihvaćen kao onaj koji ima najveći značaj za šira pitanja upravljanja, i kao najverovatnije najuticajniji od svih političkih institucija.

 

       Pružanjem ove detaljne analize izbora i posledica i prikazivanjem načina na koji su izborni sistemi funkcionisali širom demokratskog sveta, nadamo se da ćemo postići dve stvari:

 

• da proširimo znanje i prosvetlimo političke i javne diskusije;
• i da damo onima koji rade na izradi modela ustava sredstva da naprave izbor na osnovu svih dostupnih informacija, i da samim tim izbegnu neke od najdisfunkcionalnijih i destabilizirajućih efekata konkretnih izbora u pogledu izbornih sistema.

 

       Na najosnovnijem nivou, izborni sistemi preobražuju ukupan broj datih glasova na opštim izborima u mesta koja su osvojena od strane partija i kandidata. Ključne varijable jesu:

 

1.        upotrebljena izborna formula (odnosno, da li je sistem većinski ili proporcionalan, i koja matematička formula je upotrebljena za proračunavanje dodeljenih mesta) i

 

2.        amplituda okruga, ne koliko birača živi u tom okrugu već koliko članova parlamenta taj okrug treba da odabere.

 

       Nacrt modela izbornog sistema odnosi se na ostale više administrativne aspekte izbora koji su obrađeni na ovoj veb stranici kao što je raspodela biračkih mesta (vidite Indeks operacija glasanja), nominovanje kandidata (vidite Indeks partija i kandidata), registracija birača (vidite Indeks Registracije birača), ko sprovodi izbore i tako dalje – vidite Indeks o upravljanju izborima. Ova pitanja su od ključnog značaja, i moguće prednosti odabiranja bilo kog datog izbornog sistema biće oštećene ukoliko istom ne bude pokonjena sva odgovarajuća pažnja. Nacrt izbornog sistema takođe utiče i na ostale oblasti izbornog prava: izbor izbornog sistema ima uticaj na način na koji se utvrđuju granice okruga (vidite Indeks za utvrđivanje granica), dizajn glasačkih listića (vidite Indeks operacija glasanja), kako se prebrojavaju glasovi (vidite Indeks za prebrojavanje glasova), zajedno sa brojnim aspektima izbornog procesa.

 

Kratak pregled vrsti izbornih sistema

 

       Postoji na stotine izbornih sistema koji su trenutno u upotrebi kao i mnogo permutacija u svakoj njihovoj formi, ali sa ciljem stvaranja njihovog jednostavnog prikaza mi smi izborne sisteme postavili u tri široke kategorije:

 

            pluralistički-većinski,

            polu-proporcionalni, i

            proporcionalni.

 

       U okviru ove tri kategorije, postoji deset  "pod-kategorija":

 

            First Past the Post (FPTP)- većinski sistem za koji je potrebna prosta većina od ukupnog broja izašlih na izbore, čak i ako je to manje od polovine ukupnog broja birača.

             Block Vote (BV)- glasanje u ime velikog broja lica na osnovu ovlašćenja.

             Alternative Vote (AV)-sistem alternativnog glasanja, i

           Sistemi sa dva izborna kruga jesu sve vidovi pluralističkih-većinskih sistema.

 

            Paralelni sistemi,

            Limited Vote (LV), sistem ograničenog glasanja i

            Single Non-Transferable Vote (SNTV), / svaki birač ima jedan glas, ali nekoliko mesta treba da bude popunjen kandidatima koji dobiju najveći broj glasova 

Svi ovi sistemi jesu zapravo polu-proporcionalni sisteme.

 

            Proporcionalni sistem putem liste,

            Mixed Member Proportional (MMP), sistem koji kombinuje pozitivne odlike pluralističkog sistema  proporcionalne zastupljenosti, i

            Single Transferable Vote (STV) sistem glasanja u proporcionalnom izbornom sistemu kada birač glasa za kandidate po redosledu sopstvenih preferencija, s tim što se njegov glas prenosi na narednog kandidata ako njegov prvi izabranik ne bude izabran,

predstavljaju proporcionalne sisteme.

 

       Svaki od 212 sistema parlamentarnih izbornih sistema navedenih u Globalnoj raspodeli izbornih sistema mogu biti svrstani u kategorije u sklopu jedne od ovih deset kategorija, i ovo porodično stablo, iako ima svoj koren u konvencijama koje su odavno uspostavljene, jeste prvo koji treba da uzme u obzir sve izborne sisteme koji su upotrebljeni za parlamentarne izbore u svetu danas, bez obzira na šira pitanja demokratije i legitimnosti. Nadamo se da ste na ovaj način dobili jasan i precizan vodič u pogledu odabiranja svake od istih.

 

       Najuobičajeniji način razmatranja izbornih sistema jeste da ih grupišemo po tome koliko blisko preobraćuju osvojene glasove na nacionalnom nivou u osvojena poslanička mesta; odnosno koliko su proporcionalni. Kako bismo ovo uradili, moramo da sagledamo odnos između glasova-mesta i nivoa propalih glasova. Na primer, Južna Afrika koristila je klasičan proporcionalan izborni sistem na svojim prvim demokratskim izborima 1994. godine, i sa 62.65% narodnog glasa Afrički nacionalni Kongres (ANC) osvojio je 63% nacionalnih mesta (vidite Južna Afrika: izborni sistemi i upravljanje konfliktom). Izborni sistem je bio visoko proporcionalan, a broj propalih glasova (odnosno onih za partije koje nisu osvojile mesta u Skupštini) bio je samo 0.8% od ukupnog broja. U direktnoj suprotnosti godinu dana ranije, susedna nacija Lesoto, sa klasičnim većinskim First Past the Post (FPTP) izbornim sistemom imala je iskustvo da Kongresna partija Basotho osvoji svako mesto u Parlamenutu sa 65 poslaničkih mesta sa samo 75% glasova na nacionalnom nivou; uopšte nije postojala parlamentarna opozicija, a 25% birača koji su glasali za ostale partije bili su u potpunosti nezastupljeni. Ovakav rezultat ogledao se i u Blok glasanju u Džibutiju na izborima 1992. kada je svih 65 poslaničkih mesta osvojeno od strane Rassemblement Populaire pour le Progres-a sa 75% glasova.

 

       Međutim, pod nekim okolnostima, neproporcionalni izborni sistemi (kao što je FPTP) mogu slučajno doprineti relativno proporcionalnim sveukupnim rezultatima. Ovakav slučaj postojao je u trećoj južno- afričkoj zemlji, Malavi, 1994. godine. Na tim izborima, vodeća partija, Ujedinjeni demokratski front osvojila je  48% mesta sa 46% glasova, Kongresna partija Malavija osvojila je 32% mesta sa 34% glasova, i Alijansa za demokratiju osvojila je 20% mesta sa 19% glasova. Sveukupni nivo proporcionalnosti je bio vrlo visok, ali naziranje činjenice da ovo nije proporcionalni sistem u suštini, i da na osnovu toga ne može da bude kategorizovan kao takav, nastalo je na osnovu toga što su glasovi partija koje nisu osvojile mesta predstavljali skoro jednu četvrtinu ukupnog broja glasova.

 

       Za više informacija vidite Izborne sisteme i ustav.

Zakonodavni okvir

Pregled

 

 

Pristup

 

       Ovaj odeljak predstavlja studiju zakonodavne strukture demokratskih izbornih procesa, koji se usresređuje i na pravičnost i na efikasnost njihovog regulisanja kao i na upravljanje resursima dostupnim za izbore. Početna tačka jeste da se donošenje odluke u pogledu onih koji će držati političku moć izvrši putem slobodnih i pravičnih izbora. Izbori mogu biti slobodni i pravični u različitim političkim i socijalnim sredinama, na primer:

 

• pod različitim oblicima političkih sistema (odnosno, parlamentarni ili predsednički modeli)
• sa različitim oblicima vlade (odnosno, monarhistička ili republička)
• sa unifikovanim ili decentralizovanim terenskim strukturama države

 

       Pored svih ovih klasifikacija, treba biti utvrđeno koji pravni uslovi i koje organizativne strukture će garantovati slobodan i pravičan izborni sistem uz ekonomsku efikasnost.

  

Načela

 

Slobodan i pravedan izborni sistem zahteva da:

 

• apsolutno svaki građanin ima pravo da učestvuje kao birač i kao kandidat
• izborni proces bude redovan i da bude održavan periodično
• se izbori odvijaju u atmosferi u kojoj će biti poštovana osnovna prava građana
• postupak glasanja garantuje slobodu, tajnost i precizno prebrojavanje glasova
• kontrola procesa bude izvršena od strane izborne organizacije koja deluje nezavisno od ostalih moći države ili vlade.

 

        Efikasan izborni sistem mora biti zasnovan na pažljivoj kontroli troškova (vidite Razmatranja u pogledu troškova). Tačno je da je osnovni cilj izbora da se postigne legitimna vlada i režim slobode, posebno u okviru procesa tranzicije, pošto bez razrešavanja ovog osnovnog pitanja nije moguće rešavati preostale socijalne ili političke probleme u zemlji. Međutim, finansijski aspekat ne može biti zapostavljen. Nijedna zemlja ne može održavati izborni sistem troškovima koji prevazilaze sredstva zemlje (barem, ukoliko postoje ozbiljne socijalne neuravnoteženosti).

 

        Istim primerom, međunarodna saradnja biće mnogo efektivnija ukoliko pomaže zemlji koja dobija sredstva da uspostavi samostalne izborne organizacije, koje izbegavaju skupe strukture koje zahtevaju međunarodna finansijska sredstva na neprekidnoj osnovi. Izborna administracija predstavlja osnovni deo demokratskog sistema. Stoga, ona mora da predstavlja primer organizativne i finansijske efikasnosti a ne ostrvo koje se podržava međunarodnim sredstvima.

 

Pravni instrumenti

       U razvijanju pravnog okvira koji na najodgovarajući način reguliše izbore, treba uzeti u obzir sledeća razmatranja:

       Organizacija i sprovođenje izbora zahtevaju sveukupan regulatorni sistem, koji obuhvata sve ono sadržano u ustavnim propisima koji definišu pravo na aktivno i pasivno pravo glasa pa sve do implicitnih ili eksplicitnih kodeksa ponašanja kandidata.

       Primarni regulatorni instrument jeste izborni zakon. Ovaj pravni okvir zahteva široko rasporostranjen sporazum u pogledu njegovog sadržaja kao i opravdani stepen stalnosti u okviru najznačajnijih političkih snaga. Njegove najbitnije funkcije su, sa jedne strane - naznačiti elemente izbornog sistema i, sa druge strane - razviti skup proceduralnih garancija koje će osigurati pravo glasa (vidite Izborni zakon).

       Međutim, nije ni praktično niti odgovarajuće stvarati izborne propise koji su isključivo zasnovani na zakonu, koji je teško modifikovati. Praktično iskustvo u izbornom procesu dokazuje neophodnost ostavljanja određene margine za usvajanje i tumačenje relevantnih administrativnih propisa i odluka izbornog organa vlasti (vidite Administrativne Uredbe).

       Kako bi izborni zakon trebalo da bude formulisan? Potreba za političkim sporazumom u pogledu izbornih propisa postaje posebno evidentna tokom perioda tranzicije. Vrlo je teško unapred definisati najadekvatnije strategije za svaku zemlju (vidite Proces stvaranja i izmene).

 

       Govoreći uopšteno, odgovarajuća tačka posredovanja može biti uspostavljena između:

• Maksimalističke strategije, koja zahteva najširi konsenzus a da ne uzima u obzir vreme koje je neophodno da isti bude postignut.
• Minimalističke logike, koja je ograničena na unošenje apsolutno nezamenjivih izmena u izbornom zakonu koji je postojao ranije u cilju regulisanja ne-kompetitivnih izbora.

 

       Praktično iskustvo pokazuje da obe strategije nameću ozbiljne nedostatke, tako da mora biti definisano koliko vremena i dijaloga može biti uloženo u stvaranje izbornih propisa u svakom slučaju.

 

Osnovni elementi

 

       Među osnovnim elementima izbornog procesa, trebalo bi uzeti u razmatranje sledeće:

 

       Na prvom mestu, pravo glasa mora biti zagarantovano svakoj osobi, tako da odsustvo neopravdane diskriminacije i onemogućavanja glasanja bude garantovano (vidite Oduzimanje prava glasa).

 

       Ovo znači da razlozi zbog kojih osobi može biti oduzeto pravo glasa podrazumevaju načelo klasifikacije, i tumače se na ograničeni način, i, u svim slučajevima zadovoljavaju potrebu za boljim i slobodnijim kolektivnim izražavanjem glasa.

 

       Problem drugačije prirode, koji mora biti temeljno analiziran, jeste odredba koja postoji u nekim izbornim propisima a koja se odnosi na odvajanje mesta na osnovu rase, kulture ili čak pola, kao rezultat primene mera pozitivne diskriminacije. Iako njen cilj predstavlja postizanje političkog učešća grupa koje su istorijski isključene, ono predstavlja pozamašan izuzetak u odnosu na dva osnovna načela izborne organizacije:

 

            načela "jedna osoba, jedan glas"

  ideje da političko predstavljanje predstavlja predstavljanje cele nacije a ne samo posebnih grupa ili slojeva.

 

       Ovakva vrsta pozitivne radnje stoga mora biti privremena, kao instrumenat postizanja cilja integracije a ne kao stalni sistem dodeljivanja mesta koji bi mogao preći u novo-koruptivne pristupe. Na drugom mestu, moramo da razmotrimo materijalni, regulatorni elemenat koji u odlučnoj meri doprinosi potpunom isticanju prava glasa, što podrazumeva postojanje adekvatnih registara birača ili biračkih spiskova (vidite Kvalifikacije i identifikacija u cilju sprovođenja procesa registracije birača). Na trećem mestu, mora se izneti da izborni propisi u suštini predvode datim postupkom. Postoje brojne odluke koje moraju biti donešene u cilju adekvatnog upravljanja i sprovođenja izbornog procesa, kao što su one koje se odnose na sazivanje izbora i objavljivanje rezultata. U ovom smislu, mora se doneti odluka:

 

• ko može kandidovati svoje kandidate i pod kakvim uslovima (vidite Registracija kandidata i političke organizacije)
• pod kojim imenom se oni javljaju (vidite Registracija kandidata)
•  
• koje aktivnosti mogu biti sprovedene tokom izborne kampanje u cilju zadobijanja glasova i kakve javne ili privatne pomoći kandidati dobijaju (vidite Izborna kampanja)
• o svim operacijama koje se odnose na glasanje i prebrojavanje glasova (vidite Glasanje), uključujući nezvanično prebrojavanje ili brzo prebrojavanje (vidite Objavljivanje rezultata) koji mogu biti problematični u zemljama koje prolaze kroz proces demokratske konsolidacije.

 

        Međutim, postoji nekoliko ključnih aspekata izbora za koja se nude mnoga različita rešenja kada se govori o organizativnoj strukturi koja se nalazi na čelu organizacije i o kontroli nad izbornim procesima (vidite Izbornu organizaciju).

        Može se reći da postoji tendencija da što je veće nepoverenje u obične institucije zemlje, time izborna organizacija bude mnogo moćnija i nezavisnija, izuzev demokratski konsolidovanih saveznih država.

        Stoga je moguće uspostaviti Skalu nepoverenja, u kojoj će najviši stepen predstavljati modeli izbornih sudova (karakteristični za Centralnu Ameriku) a najmanji stepen u sistemima koji ne menjaju normalno funkcionisanje administracije i sudstva kada se održavaju izbori (kao što je slučaj u Nemačkoj).

        Iako je teško unapred zauzeti poziciju u pogledu najprikladnijeg modela za svaku zemlju, čini se da je najrasprostranjeniji model u zamljama koje su nedavno dobile pristup demokratiji, upravo onaj koji obuhvata uspostavljanje izborne komisije. Ove organizacije zamenjuju vladinu administraciju u potpunosti, ali ostavljaju pravnu nadležnost ili čine da ustavni sud bude totalno neupućen u pogledu izbornih pitanja, te stoga izbegavaju formiranje četvrte moći, kao što je to slučaj u modelima izbornih sudova.

        Ova, između ostalih, predstavljaju pitanja sa kojima ćemo se pozabaviti u sklopu odeljka "Pravni okvir," sa namerom da pružimo materijalna rešenja ili, barem, elemente neophodne u cilju analiziranja problema i primenjivanja načela pravde i efikasnosti na svaki slučaj u skladu sa razumnim troškovima zemlje u pitanju.

 

Mediji i izbori

Pregled

 

       Istina je da mediji igraju nezamenjivu ulogu u odgovarajućem funkcionisanju demokratije. Diskusije o funkcijama sredstava javnog informisanja se uglavnom usredsređuju na njihovu ulogu “nadzirača”: oslobođeni od provera i diskusijom o uspesima i neuspesima vlada, mediji mogu informisati javnost o tome koliko efikasno su njihovi predstavnici obavljali dužnost i pomognu im da njihovi predstavnici budu odgovorni. Ipak mediji mogu takođe igrati i specifičniju ulogu u omogućavanju punog javnog učešća na izborima, ne samo izveštavanjem o učinku uprave, već takođe i na nekoliko drugih načina:

 

            Obrazovanjem birača u pogledu izražavanja svojih demokratskih prava.

 

            Izveštavanjem o razvoju izborne kampanje.

 

Obezbeđivanjem platforme za političke partije kako bi prenele svoju poruku biračkom telu.

 

            Dozvoljavanjem partijama da vode diskusije jedne sa drugima.

 

            Izveštavanjem o rezultatima i nadgledanjem prebrojavanja glasova.

 

 

       Mediji nisu jedini izvor informacija za birače, ali u svetu u kome dominiraju sredstva javnog informisanja, sve više ti koji određuju politički dnevni red, čak i u tehnološki manje razvijenim delovima sveta. Stoga, izborni posmatrački timovi, na primer, sada redovno daju komentar o pristupu medijima i izveštavanju o izborima, kao kriterijumu za procenu da li su izbori pošteni i pravdeni. Paralelno tome, nadgledanje medija tokom perioda izbora je postalo sve češća praksa, koristeći kombinaciju statističkih analiza i tehnike studija o medijima kao i  pisane analize kako bi se odredilo da li je izveštavanje bilo pošteno.

 

       U pitanju su tri utvrđena prava koja se međusobno prepliću:

 

            pravo birača da načini potpuno informisan izbor.

            pravo kandidata da postave svoje politike do željene tačke.

 

pravo medija da izvesti i izrazi svoja mišljenja  u vezi pitanja koja su od javnog interesa.

 

       Naravno, ova prava, koja su bitna sa aspekta prava na slobodu i izražavanje su garantovana u članu 19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, primenjuju se sve vreme, a ne samo kada se očekuju izbori. Ali to je velika formalnost izbornog procesa – činjenica da  se sprovodi u skladu sa postupcima koji su jasno postavljeni u zakonu – koji podstiču interese onih koji su zabrinuti o pitanjima u vezi slobode medija. Koliko se poštuje sloboda medija i pluralizam tokom perioda izbora, može uopšteno govoreći biti prilično osetljiv indikator poštovanja slobode izražavanja – koji je sam po sebi bitan preduslov za funkcionisanje demokratije. Suprotno, izbori mogu biti idealna mogućnost da se obrazuju organi vlasti u pogledu njihove obaveze da poštuju i neguju slobodu medija u okviru svoje odgovornosti da poštuju  demokratski proces.

 

       Ova tema se primarno bavi odgovornošću izbornih administratora da razviju regulatorni okvir za aktivnosti medija tokom perioda izbora i da olakšaju slobodu medija. Međutim većina toga može takođe biti od vrednosti za druge, kao što su sami stručnjaci koji se bave medijima i političkim partijama.

 

       Ova tema počinje posmatranjem sveukupnih principa: uloge medija u demokratskom društvu i razvoja međunarodne i komparativne teorije o zakonima o medijima i izborima. Takođe uključuje kako će različiti nivoi ekonomskog razvitka i pluralizam medija i različiti profesionalni standardi uticati na prirodu i kvalitet medijskih reportaža o izborima.

 

       Centralni deo ove teme je diskusija o različitim modelima regulatornog okvira za medije na izborima, počev od nezavisnih izbornih komisija pa do specijalizovanog regulatornog tela za medije, kao što su komisije za emitovanje ili volontersko veće za medije, ili telo za žalbe u vezi štampe. Ovaj deo se bavi različitim obavezama medija štampe i radio-difuznih stanica, kao i obavezama sredstava javnog informisanja koja se nalaze u privatnom vlasništvu i onih koji nisu finansirani državnim novcem.

 

       Glavna tema govori o različitim pitanjima koja proizilaze iz medijskih reportaža o uzastopnim fazama izbornog procesa, od perioda obrazovanja birača koji prethodi periodu kampanje, preko samog perioda kampanje pa do samog dana izbora, prebrojavanja i objavljivanja rezultata. Istražuje različite vrste medijskih reportaža – kao što je obrazovanje birača, direktan pristup od strane političkih partija, vesti i trenutna dešavanja, kao i ostale vrste specijalnih reportaža u vezi izbora. U okviru ove teme diskutuje se o različitom broju posebnih pitanja kao što su profesionalni standardi za izveštavanje o stavu javnog mnjenja, kako napraviti razliku između izveštavanja o funkcijama vlade i aktivnostima službenika kao kandidata, i pravnim i etičkim obavezama medija u situacijama kada izveštavaju o provokativnim izjavama političara.

Partije i kandidati

Pregled

 

       Iako je moderno među nekim učenim ljudima i kritičarima da ukažu na propadanje političkih partija, postoji malo sumnje da one još uvek imaju fundamentalno značajnu ulogu u modernim izborima. Stoga je regulisanje rada partija, zajedno sa regulisanjem rada kandidata (koji su često, mada ne uvek, nominovani od strane partija), tema od vitalnog značaja.

 

       Centralni cilj svih dokumenta u ovom delu je da da uputstva o praktičnim pitanjima 1, koja se odnose na regulisanje rada partija i kandidata, kao što su:

• Kako je finansiranje kampanje regulisano nadgledano, itd u ostalim zemljama?
• Postoje li bilo kakvi zakoni koji se odnose na strane kompanije koje daju doprinose za kampanju?
• Koja su pravila i uredbe, kao i prednosti i nedostaci postojanja slobodnog vremena emitovanja za predsedničke kandidate?
• Kako obezbeđujete neutralnost tokom upravljanja izborima, uključujući podjednak pristup sredstvima javnog informisanja koje kontroliše vlada?
•  Kakav je Kodeks ponašanja za političke partije i medije?

 

       U ovom delu će se takođe govoriti  i čak uključiti šira pitanja, kao što su:

 

• Postoje li multinacionalni standardi u izborima i demokratiji?
• Kakva je uloga izbora u demokratiji?

 

       Treba naglasiti četiri uvodne stvari o ovakvim pitanjima i načinu na koji se o njima govori u delu ovog vodiča o Partijama i kandidatima:

 

       Prvo, dok se nadamo da će ova dokumenta biti korišćena od strane zakonodavaca, partijskih zvaničnika i izbornih posmatrača, ona takođe treba da budu relevantna učenim ljudima i studentima. Sve dok učeni ljudi ne započnu da poštuju praktičnu stvarnost demokratskog upravljanja oni neće biti u stanju da donose odgovarajuće akademske i teoretske odluke.

 

       Drugo, dok je na neka praktična pitanja moguće dati tehnički odgovor, mnoga od njih ističu pitanje o naglašavanju vrednosti i političkih teorija.

 

       Na primer, iz pitanja na gore pomenutoj listi o “podjednakom pristupu”sredstvima javnog informisanja koje kontroliše vlada,  proizilazi pitanje, šta u stvari znači”podjednako”?

 

      Za temeljitu diskusiju u vezi principa koji naglašavaju regulisanje rada partije i kandidata, videti Vodeće principe, Oblasti rada sa podjednakim moćima, Pravednost, Slobodu govora, Kontrolisanje prevare, Korupcija i nepoštene prakse, Političko učešće , Ohrabrivanje unutrašnje partijske demokratije, Obezbeđivanje otvorenosti, Transparentnost, Odgovornost, Provere i ravnoteža.

 

       Treće, upošteno govoreći, dokumenti u ovom delu nemaju za cilj da predlože definitivna mišljenja o stvaranju 'dobre prakse.' Mnoga od pitanja koja se raspravljaju su suviše kontraverzna za to. Umesto toga, široki cilj je da se obezbedi niz rešenja sa primerima svakog od njih.

 

      Četvrto, konkurentni izbori su takmičenja koja se održavaju u skladu sa zakonima i pravilima. Bitno je da svi (ili u suštini svi) od glavnih kandidata i partija treba da budu u stanju da prihvate ova pravila. Ukoliko značajna politička partija, kandidat ili stranka smatra, i ima dobar razlog  da smatra da su zakoni i pravila nerazumni, onda je manje verovatno da će prihvatiti rezultate izbora. Politička stabilnost će biti ugrožena. Stoga će razumevanje problema i opcija koje se odnose na regulisanje rada političkih partija i kandidata doprineti kvalitetu demokratije.

 

Prebrojavanje glasova

Pregled

 

Ciljevi

 

Ciljevi teme o prebrojavanju glasova su da:

• pruži uputstva organizacijama odgovornim za pripremanje pravila za prebrojavanje glasova;

 

• naznači principe "najbolje prakse" postupaka za prebrojavaje glasova;

 

• opišu različite metode prebrojavanja glasova korišćene za čitav niz zajedničkih izbornih sistema;

•  pomogne izbornim upravnim telima da maksimiziraju verodostojnost i integritet procesa prebrojavanja glasova, naglašavajući načine minimiziranja mogućnosti za prevaru i manipulaciju;

•  opreme izborna upravna tela sa strategijama za izbegavanje ozbiljnih problema koji su se pojavili na mnogim izborima a koji su prouzrokovani nedostacima prilikom prebrojavanja glasova;

•  naglasiti važnost intenzivne obuke i organizacije osoblja koje vrši prebrojavanje glasova;

•  pruže uputstva kako bi se olakšalo određivanje rezultata.

 

 

Važnost prebrojavanja glasova

 

       Prebrojavanje glasova je jedna od najbitnijih faza u izbornom procesu. Neuspeh završetka prebrojavanja i prenos rezultata na brz, transparentan i tačan način može ugroziti javno poverenje u izbore i direktno će uticati na to da li će kandidati i političke partije prihvatiti konačne rezultate. Često, važnost detaljnog planiranja, obuke i organizacije je previđena, ili se smatra da je od drugorazrednog značaja.

 

       Primeri ozbiljnih problema u vezi sa prebrojavanjem glasova su se pojavili na izborima u nekoliko zemalja, uključujuću Južnu Afriku, Bosnu, Haiti i Mozambik. U drugim zemljama, prebrojavanje glasova  iako sprovođeno na različite načine, ima dobro uspostavljene rutine: videti Švedsku (videti Prebrojavanje glasačkih listića u Švedskoj), Burkina Faso (videti Prebrojavanje glasova u Burkina Faso), i Gana (videti Prebrojavanje glasova u Gani) za opis.

 

Stvaranje postupaka za prebrojavanje glasova

 

       Tip izbornog sistema koji je korišćen će odrediti neke posebne mere koje su potrebne da se uspešno završi izborno prebrojavanje (za dodatne informacije o ovoj temi videti Indeks izbornog sistema i Izborni sistem i primena vrsti glasačkih listića.) Međutim, nekoliko opštih principa se primenjuje na sve izborne sisteme.

 

       Postupci prebrojavanja treba da uzmu u obzir dostupne resurse, kao što su osoblje, prostorije, transport, komunikacije i oprema. Na primer, kompjuterizovan metod prebrojavanja glasova neće biti odgovarajući za lokacije u kojima nema pouzdanog snabdevanja energijom ili nedostatak kvalifikovanih operatera na kompjuteru.

 

        Može postojati potreba da se napravi ravnoteža između integriteta, tačnosti i brzine. Ukoliko postoji veći broj provera ili veća ravnoteža, to je proces sporiji. Što su rezultati brže objavljeni može postojati veća potreba za kompromisom u pogledu tačnosti. U svakom slučaju, dizajneri sistema moraju odlučiti koji od ovih vodećih principa su najvažniji.

 

       Prebrojavanje se može obaviti ručno, mašinski ili elektronski. Prebrojavanje može biti izvršeno na biračkim mestima ili u centrima za prebrojavanje.

 

        Komplikovaniji sistem može zahtevati sprovođenje različitih faza prebrojavanja na različitim lokacijama. Prebrojavanje, kada je korišćen većinski sistem, može uglavnom biti obavljeno na nivou izborne jedinice. U proporcionalnom sistemu zastupljenosti konačno centralizovano prebrojavanje može biti neophodno kako bi se glasovi preneli u mesta.

 

Ko treba biti odgovoran za prebrojavanje glasova?

        Prebrojavanje je jedno od ključnih oblasti u kojima može doći do prevare. Kako bi se smanjila mogućnost prevare, prebrojavanje glasova može biti odgovornost nezavisnog izbornog upravnog tela. Mehanizmi nadgledanja mogu biti ugrađeni u proces. Treba da postoje provere, ravnoteža i evidencija u pogledu kontrole, kao i jasno definisani procesi za žalbe i molbe.

 

Pravila u vezi prebrojavanja moraju biti jasno shvaćena

 

       Pravila u vezi prebrojavanja treba da  budu jasna, unapred poznata, i shvaćena od strane svih onih koji su uključeni u izbore, uključujući izborne službenike i opštu javnost, političke partije, kandidate, nevladine organizacije i nacionalne/ međunarodne izborne posmatrače. Uprkos ovim pravilima, neka zakonodavstva imaju posebna uputstva koja se moraju slediti (videti Primere zakona i uredbi - Filipini), dok su ostali uopšteniji. Videti primere zakona i uredbi u Gani – primere zakona i uredbi u Belgiji i Švedskoj – primere zakona i uredbi u Švedskoj i Ukrajini – primeri zakona i uredbi u Ukrajini i Španiji – primere raličitih vrsta zakonodavstava u Španiji. Takođe, poželjno je da informacije i program obuke o samom procesu prebrojavanja budu pruženi svim učesnicima.

 

 Prebrojavanje mora biti otvoreno i transparentno

 

       Od velike je važnosti za zakonitost izbora da proces prebrojavanja bude otvoren i transparentan. Predstavnicima političkih partija i kandidatima, nacionalnim/ međunarodnim posmatračima treba biti dozvoljeno da prisustvuju procesu prebrojavanja i da naprave kopiju izjave o prebrojavanju koja dokumentuje rezultate procesa prebrojavanja.

 

Obuka je bitna

 

       Detaljna i intenzivna obuka izbornih službenika, kao i predstavnika političkih partija/ kandidata (za dodatne informacije o ovim pitanjima videti Predstavnici partija i kandidati i Obuka predstavnika partije), i nacionalnih/ međunarodnih izbornih posmatrača je bitna kako bi se osigurala doslednost u pristupu, a posebno da se odredi šta se smatra važećim i odbijenim glasačkim listićem.

 

       Osobe koje rade na biralištima (kao i službenici na biralištima) moraju biti nepristrasni u svom radu, preko svojih postupaka, i da  postupaju sa izbornim materijalom pažljivo i sa poštovanjem. Oni moraju razumeti, na primer, da čak i nakon što su glasački listići prebrojani, oni predstavljaju pravni dokumenta u nekoj nadležnosti. Identifikovanje birača i njihovih glasova, posebno birača kojima je potrebno pružiti posebnu pomoć, i malih birališta mora se čuvati u tajnosti sve vreme.

 

Objavljivanje izbornih rezultata

 

       Političkim partijama i medijima treba biti data mogućnost objavljivanja nezvaničnih rezultata, ali odgovornost i ovlašćenje da se zvanično objave izborni rezultati treba da ostane pri izbornom upravnom telu.

 

 

 

Obrazovanje birača

Pregled

 

       Ova tematska oblast bavi se načinima na koji programi obrazovanja birača mogu biti sprovedeni u različitim kontekstima. Napisana je za one kojima je dat zadatak dizajniranja, primene i procene programa za obrazovanje birača. Tematska oblast obuhvata sedam koraka koje nastavnici i vaspitači moraju upotrebiti u cilju stvaranja relevantnih, ekonomičnih i obrazovno odgovarajućih programa.

 

Ovih sedam koraka podrazumeva:

 

• shvatanje obrazovanja birača

•  uspostavljanje mandata u polju obrazovanja birača

• procenu konteksta u kome će program biti primenjen

• razradu odgovarajuće strategije

• dizajniranje i primenu programa

•  nadgledanje i procenjivanje programa

•  osiguravanje da najbolje prakse i naučene lekcije budu zadržane prilikom razrade budućih programa.

 

 

       Velika pažnja treba biti poklonjena velikom broju različitih metoda i aspekata koji su upotrebljavani u nekim drugim programima obrazovanja birača. Isti mogu predstavljati deo programa koji je trenutno predviđen od strane korisnika. Primeri su pruženi zajedno sa predlozima za komplementarne aktivnosti. Pruženi su takođe i komentari u pogledu njihovog relativnog koštanja i efektivnosti u različitim situacijama.

 

 

Metodi o kojima se diskutuje uključuju sledeće:

 

• medije
• tradicionalne štampane materijale
• umetnost i kulturu
• interakciju licem u lice
• druge strategije, koje obuhvataju informacije u pogledu upotrebe telefona i poštanskih usluga
• komercijalno reklamiranje
•  tehnike učenja na daljinu

 

 

       Izborni administratori koji zahtevaju samo pregled preduzeća koje se bavi obrazovanjem birača, trebalo bi da pogledaju uvodne odeljke.

 

 Terminologija

 

       Vrlo često, postoji tendencija da se upotrebljavaju izrazi informisanje birača, obrazovanje birača i građansko obrazovanje kao zamena jedni drugih. Međutim, postoje značajne razlike između istih. One podrazumevaju vreme javljanja, dužinu trajanja i obim programa kao i subjekte koji su na tipičan način uključeni u njihovu primenu. Ovi izrazi su razjašnjeni u odeljku koji se odnosi na razumevanje obrazovanja birača (vidite definicije i dokumenta koja uslede). Ova tematska oblast prvenstveno se bavi informisanjem i obrazovanjem birača. Istovremeno, određene perspektive pitanja građanskog obrazovanja i proizvoda načinjenih u ovoj oblasti delatnosti uključeni su u odeljak koji se bavi primerima materijala.

 

Registracija birača

Pregled

 

Registracija kao preduslov za slobodne i pravične izbore

 

       Pravo svih odraslih građana da učestvuju u poslovima njihove vlade predstavlja jednu od osnova demokratije. Možda najosnovniji oblik učešća jeste pravo glasa na slobodnim i pravičnim izborima. Sposobnost upotrebe demokratskog prava glasa zasnovana je na postojanju sveobuhvatnog i uključivog registra birača (ili biračkog spiska), koji se vodi na rigorozan način kako bi se, što je više moguće, osiguralo da svaki pravno podoban građanin bude registrovan da glasa jednom i samo jednom. Osetljiva ravnoteža koja postoji prilikom pripremanja biračkih spiskova okarakterizovana  je na vrlo sažet način od strane Komisije za izbornu i administrativnu reviziju Kvinslenda, Australija, ovako:

 

            Birački spiskovi predstavljaju osnovnu komponentu bilo kog sistema glasanja. Spisak predstavlja zvaničan spisak birača te samim tim predstavlja prima facie dokaz prava birača da glasa. Postupci uključivanja stoga treba da podrazumevaju pravu ravnotežu između potrebe da se bude rigorozan i samim tim osigura integritet spiskova, i potrebe za fleksibilnošću kako bi se osiguralo da prava ljudi da budu uključeni na spisak i samim tim glasaju jesu zaštićena.1

 

Visoki troškovi registracije birača

 

       Dok registracija birača predstavlja centralnu komponentu izborne administracije, ona istovremeno jeste i jedna od najskupljih. Proces registracije birača i stvaranja biračkih spiskova vrlo često podrazumeva više od pedeset procenata sveobuhvatnih troškova održavanja izbora.2  Na ove troškove utiču različiti faktori, koji naravno, uključuju vrstu sistema koji je upotrebljen za registraciju birača, administrativne sposobnosti organa vlasti koji sprovodi izbore, i socijalne, ekonomske i demografske karakteristike zemlje.

 

Registracija birača: opšta načela

 

       Dva značajna načela nalaze se u osnovi efektivne registracije birača. Prvi jeste da bi sistem odabran za registraciju birača trebalo da sprovode uključivanje svih pravno podobinih birača na birački spisak, ili registar birača. Demokratsko upravljanje zahteva postojanje slobodnih i pravičnih izbora sprovedenih u sklopu biračkog tela kojima su biračka prava data na širokoj osnovi. U cilju ostvarivanja ovog načela, onda bi svi (ili skoro svi u suštini) pravno podobni birači trebalo da budu uključeni na birački spisak. Njihovo uključivanje potvrđuje njihovo pravo da glasaju na izborima. Drugo ključno načelo registracije birača jeste očigledna posledica prvog, naime da bi trebalo da spreči isključivanje pravno podobnih građana sa biračkog spiska.

 

 

Pravno i administrativno isključivanje

 

       Postoje dva načina na koji birači mogu biti isključeni sa biračkog spiska—bilo putem pravnog isključivanja ili putem administrativnog isključivanja. Tokom moderne reinkarnacije reprezentativnih demokratija u osamnaestom i devetnaestom veku, postojale su mnoge osnove po kojima su ljudi bili pravno isključeni iz procesa registracije i glasanja, i koji su uključivali takve uslove kao što je vlasništvo nad imovinom, bogatstvo, pismenost, rasa, pol i "moralna podesnost".3  Tokom godina, sva ova pravna isključivanja postala su manja u demokratskoj praksi, tako da se danas većina njih ne smatra legitimnim. Pravna isključenja koja danas i dalje postoje u mnogim zemljama, međutim, obuvataju starosno doba (u normalnim okolnostima osamnaest godina starosti i više, iako je ova granica nešto viša u nekim slučajevima), državljanstvo, prebivalište, osuđivanje za krivične prekršaje i mentalnu nesposobnost.4 Ovakva isključenja su obično dodeljena putem mandata političkih vođa u ustavnom ili izbornom zakonu a ne od strane administrativnih službenika.

 

       Administrativno isključivanje nastaje kada ljudi koji su očigledno podobni da glasaju nemaju pravo da glasaju iz razloga što su ispušteni sa biračkog spiska.

 

       Oni mogu biti isključeni, na primer, jednostavno na osnovu njihovog sopstvenog izbora ili ličnih navika. Potencijalni birač može imati malu ili nikakvu zainteresovanost za politiku ili izbore. Izmena adrese ili čak imena birača može imati za svoju posledicu grešku ili odsustvo registracije. Isključivanje može takođe nastati usled ograničenja sistema registracije birača, kao što je slabo oglašen krajnji rok za okončanje procesa registracije birača. U pokušaju da se ostvari cilj sprečavanja, ili barem svođenja na najmanju meru, pojave isključivanja pravno podobnih birača,međutim, sistem registracije trebalo bi da da prioritet svim pravno podobnim biračima. Iako u praksi neće biti moguće registrovati sve pravno podobne birače, povinovanje ovom cilju podstaćiće identifikaciju vrlo jasnih kriterijuma učinka (vidite odeljak Identifikacija birača u svrhu njihove registracije) na osnovu kojih može biti izmeren uspeh postizanja sveobuhvatne registracije.

 

Složenost registracije birača

 

       Ne uzimajući u obzir sveobuhvatan značaj registracije birača za demokratski izborni proces, izborni administratori se vrlo često susreću sa mnogobrojnim odlukama prilikom reagovanja na uskogrudna pitanja njihove zemlje, države ili regije:

 

• Da li bi birački spisak trebalo da bude stvoren de novo (ponovo)  na svakim izborima, ili je bolje da se vodi jedan neprekidan spisak?
• Kako pravno podobni birači dokazuju svoj identitet na biračkom mestu – da li koriste ličnu kartu birača ili neka duga sredstva?
• Ukoliko je upotrebljena lična karta birača, koje informacije se moraju nalaziti u istoj?
• Da li bi registracija trebalo da bude obavezna ili dobrovoljna?
• Ukoliko je registracija dobrovoljna, da li bi trebalo da nastane na inicijativu države ili građana?
• Kakav uticaj lokalni uslovi kao što su stope nepismenosti, urbanizacija, kretanje stanovništva, relativan priliv i istorija u pogledu demokratije imaju na vrstu sistema registracije birača koji je najprimenjiviji?
• Kakvu ulogu ima kompjuterizacija u procesu registracije birača – koji aspekti procesa registracije birača se najbolje obrađuju korišćenjem kompjuterizacije?

 

 

       Odgovori na ova i slična pitanja odigraće značajnu ulogu u utvrđivanju vrste sistema registracije birača koji na najbolji način odgovara na načela vršenja uključivanja i svođenja isključivanja na najmanju moguću meru u konkretnom političkom kontekstu.

 

 

Alternativne metode registracije birača

 

       Samo isticanje ovih pitanja pruža određene indikacije u pogledu različitih načina na koje demokratija u celosti, odnosno registracija birača posebno, jesu primenjivani širom raznih ekonomija i kultura u kojima je demokratski impuls pronašao svoj koren. Dva pitanja koja predstavljaju suštinu načela demokratske izborne administracije jesu:

 

            Koja alternativa najviše odgovara velikom broju lokalnih uslova u kojima ista mora da postoji?

 

            Koja alternativa je realistična i koja se može priuštiti u kontekstu finansijske i administrativne sredine u kojoj mora da bude razrađena i održana?

 

       Postoje tri osnovne mogućnosti koje su dostupne kada se govori o izradi i vođenju biračkog spiska:

 

• periodični spisak
• neprekidan registar ili spisak
• matična knjiga

 

       Odabiranje nacrta sistema za registraciju birača na osnovu jedne od ovih opcija, ili nekoj kombinaciji  istih, predstavlja primarnu brigu organa koji sprovodi izbore.

 

       Ovaj odeljak u pogledu registracije birača pravi uporedbu i ističe kontraste između glavnih alternativa različitih elemenata procesa registracije birača. Sa druge strane, on predlaže širok spektar izbora u pogledu opštih parametara registracije birača. Ali u mnogim slučajevima, istaknut je mnogo uži spektar praktičnih alternativa kako bi se zadovoljile lokalne tradicije i ostali jedinstveni uslovi. Takođe je istaknut određen broj slučajeva u kojima su izborne administracije bile izrazito uspešne prilikom donošenja odluka na osnovu kojih su odreagovale vrlo pozitivno na uslove u lokalnoj sredini.

 

Operacije glasanja

Pregled

 

Ciljevi

 

       Pošto je glasanje uopšteno geografski raširena aktivnost koja često treba da bude organizovana i primenjena u okviru veoma kratkih vremenskih rokova, obezbeđujući ekonomične biračke usluge za sve pravno podobne birače u isto vreme održavajući visok standard integriteta, bezbednosti i profesionalizma, ono predstavlja  glavni izazov za izborna upravna tela.

 

       Organizovanje i rukovanje kapacitetima koji će pružiti mogućnost svim pravno podobnim osobama da učestvuju, putem glasanja, u odabiranju svojih predstavnika u svojim institucijama samouprave je najvidljivija javna aktivnost i najvažnije središte izborne uprave.

 

       Rešenja koja odgovaraju okruženju

 

       Pravni okviri, administrativni postupci i radna praksa za operacije glasanja su visoko specifične u zavisnosti od okoline, produkt koji ima kulturne i fizičke karakteristike i administrativne i infrastrukturne mogućnosti. Dobra praksa ili ekonomična rešenja za operacije glasanja u specifičnom okruženju možda nisu odgovarajuće u drugim okruženjima.

 

       Ovih nekoliko primera ilustruju ovu važnu činjenicu:

 

            sistemi zasnovani na visokim nivoima tehnologije mogu biti efikasni (i može se očekivati od strane biračkog tela) u visoko razvijeni okruženjima, a ipak obezbeđuju neefektivena rešenja kada ne postoji dovoljna lokalna podrška ili osnova infrastrukture da održi njihove operacije;

 

            raspoloživa oprema za glasanje niskih troškova može biti efikasna pri suvim vremenskim prilikama, u okruženjima sa niskim rizikom po bezbednost, ali može biti neodgovarajuća za upotrebu u kišovitim i vlažnim sredinama ili u situacijama koje imaju visok rizik po bezbednost;

 

            intenzivno uključenje državnih službi bezbednosti u obezbeđivanje operacija glasanja može biti odgovarajuće u situacijama visokog rizika gde su snage bezbednosti prihvaćene od strane biračkog tela  kao nepristrasne, a ipak može biti veoma neodgovarajuće kada postoji mala procena rizika po bezbednost za operacije glasanja ili gde ove snage imaju istoriju politički pristrasnih aktivnosti.

 

       Stoga ova tema o operacijama glasanja se više usredsređuje na dostupne alternative, i faktore koji zahtevaju pažljivo razmatranje prilikom donošenja odlukeo o tome  koja su dobra, ekonomična rešenja za pojedina okruženja. Ova tema pokušava da identifikuje one dobre ili bitne postupke za održavanje integriteta operacija glasanja koje mogu biti prenete u bilo koje okruženje.

 

 

Ključna pitanja

 

       U bilo kom izbornom okruženju postoje slična ključna pitanja za koja moraju da se pronađu efikasna rešenja , ukoliko operacije glasanja treba da unaprede javno poverenje u pogledu integriteta i profesionalizma izborne uprave, i prihvatanje izbornih rezultata. Značajna među ovima su sledeća:

 

       Koji su najodgovarajući sporazumi u vezi glasanja? Koji opseg i kombinacija objekata za glasanje – od glasanja na lokalnim biralištima preko specijalnih odredbi za glasanje na određeni način, na primer, putem pošte, glasanje u odsustvu, pre dana opštih izbora, ili, na posebnim mestima, u udaljenim područjima ili ustanovama—obezbeđuje  svim pravno podobnim biračima da glasaju  na najekonomičniji način?

 

       Koji su administrativni sporazumi koji zajedno sa pravnim okvirima obezbeđuju osnove za planiranje operacija glasanja izbornih upravnih tela? Kao veoma kompleksne kombinacije procesa, operacije glasanja zahtevaju pažljivo planiranje i ispitivanje predloženih rešenja pre primene.

 

       Koje su odgovarajuće vrste, dizajni i količine izbornog materijala i opreme? Glasanje je masovna primena transfera informacija, koja zahteva efikasna rešenja u vezi materijala i opreme kako bi se obezbedilo da je informacija preneta tačno, na vreme i sredstvima koja je lako razumeti. Nepotrebna kompleksnost materijala, ili neodgovarajuće oslanjanje na tehnologiju, mogu imati značajan negativan efekat na delotvornost sa kojom se informacije prenose i obrađuju.

 

       Koja su efektivna sredstva za određivanje lokacije birališta i obezbeđivanje da ona izgledaju na takav način da promovišu biračke usluge i da su odgovarajuće opremljena preko primene efikasnih logističkih strategija? Unapređivanje pristupačnosti i efikasnosti procesa glasanja, preko identifikacije odgovarajućih mesta za birališta kao i odgovarajućih kapaciteta za ista, predstavlja glavni sastojak u sprovođenju uspešnih izbora.

 

       Koji su načini da se obezbedi da birališta vodi dovoljan broj, dobro obučenih članova osoblja? Nacionalni izbori često uključuju najobimniju upotrebu osoblja i obuke u zemlji. Troškovi u vezi osoblja predstavljaju uopšteno značajan deo ukupnih troškova za izbore i glavnu oblast gde pažljivo rukovanje izbornim postupcima može rezultovati uštedom u troškovima. Često se previdi obuka za osoblje koje je uključeno u operacije glasanja, ali je ista bitan faktor kako bi se osiguralo da su postupci glasanja primenjeni na odgovarajući i efikasan način.

 

       Koji su odgovarajući metodi obezbeđivanja informisanja birača koje će dopreti do različitih sektora biračke populacije i stimulisati učestvovanje u glasanju. Kako istinsko učešće raste, isto tako može rasti i svest o izbornoj legitimnosti. Programi za informisanje birača igraju glavnu ulogu u podsticanju učešća preko obezbeđivanja dostupnih informacija o tome gde, kada i kako glasati. Posebna pažnja se treba obratiti na metode za obaveštenje delova stanovništva, kao što su manjinske kulturne ili jezičke grupe, mladi, stari, ili oni koji žive u udaljenim oblastima koji možda nemaju pristup glavnim sredstvima informisanja.

 

       Koja su najekonomičnija sredstva kojima se osigurava  da operacije glasanja imaju visok nivo integriteta u proizvodnji materijala i rukovanju istim, u postupcima glasanja i u obezbeđivanju odgovarajućeg nivoa bezbednosti za sve aspekte izbornog procesa. Adekvatne mere da se spreči prevara u glasanju i da se učesnicima u izbornom procesu—biračima, službenicima, političkim aktivistima i kandidatima— omogući da učestvuju bez straha od zastrašivanja ili opasnosti, su najbitnije osnove integriteta izbora.

 

       Koje radne prakse i postupci za operacije u pogledu vremena glasanja će pružiti visok nivo usluge biračima kada  oni glasaju na ekonomičan način? Različiti izborni sistemi će postaviti različite proceduralne zahteve u vezi aktivnosti na biračkim mestima. Međutim, postoje osnovni elementi u pružanju usluga biračima koji prevazilaze razlike u sistemima:

 

održavanje urednog, normalnog kretanja birača kroz biračko mesto;

• sprovođenje tačne provere koja se odnose na potvrđivanje biračkog prava birača;

• izdavanje i precizno obračunavanje materijala za glasanje;

• pomaganje biračima kojima su potrebne dodatne informacije ili pomoć prilikom                     glasanja;

• strogo održavanje tajnosti prilikom glasanja.

 

       Kakva je uloga partije/predstavnika kandidata i funkcije nezavisnog nadgledanja izbora prilikom procesa nadgledanja operacija glasanja  kako bi se obezbedila spoljnja provera da su operacije sprovedene pravično i u celovitosti? Uz povećanu upotrebu nezavisnog nadgledanja kao metode procene izbornih procesa i proglašavanja izbora za važeće, važno je da aktivnost nadgledanja bude preduzeta sa odgovarajuće osnove.

        Koji su najbolji načini da se obezbedi da postoji kontinuirano poboljšanje u sprovođenju operacija glasanja kroz pažljivu procenu i  njihove okvire, politike i prakse?

       Cilj ove oblasti je da se obezbede smernice u pogledu razmatranja i alternativa koje se odnose na ova i slična pitanja.

 

Odredbe u vezi pružanja usluga

        Primenjivanje operacija glasanja je slično upravljanju visokoobimnim, kompleksnim procesom proizvodnje. Veliki broj i različitost doprinosa iz velikog broja različitih izvora treba da budu pretvoreni u visokokvalitetan proizvod koji će se videti jednog nepromenjivog dana. Iako je to uopšteno govoreći prozvod monopola, i izborni administratori mogu biti pod velikim pritiskom da proizvedu do zahtevanog datuma, glavna vrednost operacija glasanja—pružanje ekonomičnih "usluga" biračima kako bi im omogućili da ostvare svoje demokratsko pravo, da glasaju slobodno i pravično—ne može biti dovoljno naglašena.